Okretanje kostiju
režija, koreografija: Akram Khan
aranžer, dizajner zvuka: Aditya Prakash
kompozitori muzičkih delova: Jocelyn Pook, Ben Frost & Aditya Prakash
dizajn kostima: Gudrun Schretzmeier
dizajn svetla: Mario Daszenies
kreativni saradnik, glavni repetitor: Mavin Khoo
direktor proba: Angela Towler
repetitori: Joy Alpuerto Ritter, Jasper Narvaez
igrači: Rebecca Amoroso, Bruna Andrade, Tuti Cedeño, Andrew Cummings, Karlijn Dedroog, Barbara Melo Freire, Stefano Gallelli, Garance Goutard-Dekeyser, Shai Ottolenghi, Luca Pannacci, Alexandra Policaro, Arnau Redorta Ortiz, Sidney Elizabeth Turtschi, Giovanni Visone, Shawn Wu, Shori Yamamoto
premijera: Theaterhaus Stuttgart, 2025
trajanje: 60’
Seizmograf duše: postoji dobar razlog zašto se Akram Kan smatra definišućim pejsmejkerom našeg vremena. Na kraju krajeva, malo je koreografa koji imaju tako oštar osećaj za ljudsku psihu. Malo je i onih koji tako temeljno ispituju skrivene dubine kao on. Pogotovo što Kan – i to je ono što njegov rad čini posebnim – uvek stavlja igru u specifične kontekste. Naslov „Okretanje kostiju“ aludira na famadihanu, ritual sećanja koji se uglavnom praktikuje na Madagaskaru gde ljudi vade ostatke svojih predaka, umotane u tkaninu, kako bi se ponovo povezali sa svojim nasleđem. To je vreme kada ostrvljani prepisuju imena na pokrovima, prebacuju kosti preko glave i igraju sa njima. Zato je famadihana bila inspiracija za pristup ovoj produkciji u kojoj Akram Kan uranja u istoriju sopstvenih koreografskih dela. Izvorni materijal se sastoji od pet antologijskih dela koje je kreirao za sebe kao igrača, ali i za svoju trupu. Ti komadi dele jednu poruku: zaslepljenost i arogancija jesu uzrok da čovečanstvo ponavlja iste greške kroz istoriju. U komadu „Okretanje kostiju“ on se oslanja na „Vertikalni put“ iz 2010. godine, komad „iTMOi“ nastao 2013. godine povodom stogodišnjice „Posvećenja proleća“ Stravinskog, kao i na svoju „Knjigu o džungli“. Takođe je uključio upečatljivu igru glave iz produkcije „DESH” koja govori o Bangladešu, domovini njegovog oca, i dirljiv komad „Blato tuge”, digitalno prikazan tokom vrhunca pandemije. Svi ovi elementi su dalje razvijani i prilagođeni ukupnoj strukturi nove predstave. Na emotivnom nivou, oni nisu zaokruženi samo originalnom muzikom Adite Prakaša, već i narativnim okvirom koji povezuje scene i formira novu celinu. Komad govori o dvoje ljubavnika koji se tragično suočavaju sa temom žrtava i žrtvovanja. Za razliku od razrađenih scenografija i koreografskih postavki originalnih verzija, Kan se ovoga puta fokusirao na potpuno drugačije i mnogo apstraktnije raspoloženje, stavljajući pokret i čiste emocije u centar pažnje.
Na prelazu u novi milenijum, Akram Kan je osvojio londonsku scenu delima „Kaaš“ i „Ma“, a zatim su usledili pozivi za međunarodne festivale. Njegov dolazak označio je početak nove ere međukulturne razmene za evropsku umetničku igru. Pojavom dva emigranta Akrama Kana, Britanca sa korenima u Bangladešu i Sidija Larbija Šerkaujia, Belgijanca sa korenima u Maroku, otvorio se nesaglediv spektar žanrova, nacionalnosti i stilskih slojeva. Njihovi komadi pozivali su na otvorenost i razumevanje, prikazujući uzbudljive, umetnički eksplozivne rezultate susreta kultura oslobođenih predrasuda. Akram Kan je rođen u Londonu 1974. godine, od roditelja iz Bangladeša. Kao dete, počeo je da uči klasični indijski katak, a kasnije je nastavio da se usavršava u oblasti umetničke igre. Sa 10 godina, nastupio je kao Mogli u produkciji „Knjiga o džungli“, a sa 13 godina u epskoj predstavi „Mahabharata“ Pitera Bruka, produkciji čiji je vizuelni jezik imao trajan uticaj na njega. Kan je stvorio svoje prve solo komade devedesetih godina prošlog veka, a svoju trupu je osnovao 2000. godine. Njegova dela kombinuju svest o tradiciji koju mu je usadio katak, sa savremenim temama i pokretom. On sam je virtuoz, višestruko nagrađivani izvođač sa baršunastim stilom pokreta i ubedljivim scenskim prisustvom. Kan je takođe hrabro sarađivao sa umetnicima iz drugih žanrova. Igrao je sa balerinom Silvi Gilem, zvezdom flamenka Izraelom Galvanom i glumicom Žilijet Binoš, radio je sa vizuelnim umetnicima kao što su Aniš Kapur i Entoni Gormli, sa piscem Hanifom Kureišijem i sa rok bendovima. Muziku koju koristi uvek potpisuju poznati savremeni kompozitori, dok je saradnja sa muzičarima ključna za proces njegove koreografske kreacije. Godine 2012., bio je koreograf ceremonije otvaranja Olimpijskih igara u Londonu. U ranim fazama svoje karijere, često je stvarao duge solo deonice za sebe. Danas retko nastupa, fokusiran na kreacije za svoju trupu, ali i druge ansamble. Njegova najpoznatija dela su „Nulti stepen“, „Sveta čudovišta“, „Gnosis“, „Vertikalni put“, „Desh“, „Torobaka“, „Kjoto Deš“, „ItmoI“, „Ksenos“, „Nadmudrivanje đavola“... od kojih su mnoga prikazana na Beogradskom festivalu igre. Za Engleski nacionalni balet, kreirao je kratko delo „Prašina“, savremenu verziju „Žizele“, i komad „Stvorenje“ koje je adaptirano u dugometražni film 2023. godine. Zahvaljujući snažnom pozorišnom senzibilitetu, Kan je u stanju da postigne upečatljiv vizuelni efekat svojim delima, namerno koristeći minimalističke scenografije. Njegove bezvremene teme uključuju potragu za identitetom, iskustvo stranaca i izbeglica, spasavanje prirode od ljudske pohlepe i moć drevnih filozofija i priča.
