Noć Morikonea
režija, koreografija: Marcos Morau
muzika: Ennio Morricone
muzička režija i aranžman: Maurizio Billi
dizajn zvuka: Alex Roser Vatiche, Ben Meerwein
tekst: Carmina S. Belda
dizajn scene i rasvete: Marc Salicru
dizajn kostima: Silvia Delegneau
asistenti koreografa: Shay Partush, Marina Rodriguez
produkcija: Fondazione Nazionale della Danza – Aterballetto
koprodukcija: Macerata Opera Festival, Teatro di Roma, Fondazione I Teatri di Reggio Emilia, Centro Servizi Culturali Santa Chiara Trento, Centro Teatrale Bresciano, Ravenna Festival|Orchestra Giovanile Luigi Cherubini
trajanje: 70’
premijera: Macerata Opera Festival, 2024
„Ja, Enjo Morikone, mrtav sam“, napisao je kompozitor pre nego što se oprostio od publike. Ipak, njegova muzika ne umire. Kada nas umetnici napuste, oni ne odlaze, jer njihova umetnost čini da ostanu živi. Ova predstava je moj naklon, počast lepoti koju je Morikone dao svetu. Morikone bi mogao biti moj otac ili deda, a ja direktan naslednik njegovog nasleđa, filmova na kojima mu (bilo da su remek-dela, dobri, osrednji ili loši) nemerljivo dugujem. Pre nego što sam se upustio u njegovu muziku, zvižduk tih melodija je uveliko bio prisutan u mom životu. Sin sam onih roditelja čija su deca odrastala uz „Bilo jednom u Americi”, „Dobar, loš, zao”... Melodije iz ovih filmova slušale su se u dnevnoj sobi mog doma. Možda on to nije znao, ali njegova muzika nije bila samo muzika za filmove, ona je bila soundtrack našeg detinjstva. Enjo je svoju kreativnost, svoju inspiraciju, svoju heterodoksnost stavio u službu „fabrike snova”, ugrađujući zvuke u naše pamćenje, postajući klasik, oličenje intelektualnog kompozitora, popularnog muzičara, rok zvezde. I upravo u tom velikodušnom činu stvaranja i deljenja lepote, počinje da se oblikuje moj zamišljeni Morikoneov svet. Ne radi se samo o kontaktu sa muzikom, a još manje o njenom objašnjavanju, pošto je umetnik već rekao sve što treba da se kaže; radi se o komponovanju nove melodije koja teče paralelno sa prisustvom njegove muzike u našim životima. Predstava se odvija u sumraku obične noći stvaraoca, koji – sam i ošamućen belinom čaršava – hvata beleške i vizualizuje melodije za filmove koji još ne postoje, oživljavajući priče u proređenom vazduhu svoje sobe. Noć će biti puna posetilaca, muzičara koji će se odazvati njegovom pozivu da snime svoje ideje u improvizovanom studiju. I tu će se, među listovima i notama, pojaviti dečak, onaj koji je želeo da bude lekar, neumorni šahista, onaj koji je znao da nikada neće svirati trubu kao Čet Bejker jer je sudbina za njega rezervisala bolje mesto, mesto koje će ga učiniti večitom ikonom. Noć će nastaviti da napreduje, pretvarajući dom u muzički studio, u dualnosti jednog slobodnog uma i jednog uma koji stvara muziku za filmove koja će postati muzika veka, pretvarajući spavaću sobu u bioskop u koji će posetioci svih generacija dolaziti da gledaju filmove i provedu noć sa njim. I svake večeri biće nova prilika da se ožive snovi svih muzičara, dece, ljubavnika, usamljenih posetilaca... Morikoneova muzika je dala zvuk stvarima koje su neizrečene, elementima koji su skriveni. Odvajanje njegove muzike od filmova je složen i gotovo samoubilački posao, ali verujem da bi genije bio srećan kada bi znao da će njegove note večeras pretrčati iz starog bioskopa, kako bi nekoliko sati živele u teatru.
Marcos Morau
Nedavno ovenčan titulom Oficira reda umetnosti i književnosti od strane Ministarstva kulture Francuske, i proglašen najboljim koreografom po izboru nemačkog Tanz magazina, Markos Morau (Valensija, 1982) gradi karijeru koja se neprekidno rascvetava na poljima kreacije i režije. Školovao se u Barseloni i Njujorku, izučavajući fotografiju, koreografiju, teoriju teatra i dramaturgiju, i konstruišući svet iz mašte, pejzaže na kojima se tekst, pokret, muzika i prostor pretvaraju u jedinstven univerzum koji crpi inspiraciju iz filma, fotografije i književnosti. Od 2024. godine, Morau vodi La Veronal, trupu koja nastupa na najpoznatijim scenama i festivalima. Od Nacionalnog teatra Šajo u Parizu do Bijenala u Veneciji, od Avinjonskog festivala do berlinskog Tanz Im August, ili Festivala Roma Europa, SID festivala u Seulu, Sadlers Velsa u Londonu, Danse Danse Montreala, Festivala Oriente Occidente, Beogradskog festivala igre (prikazani su komadi „Sijena” i „Pasionarija”). Pored predstava za svoju trupu, Morau često kreira za važne kompanije i teatre, uvek ispitujući granice između scenskih umetnosti i igre. Potpisao je naslove za Holandski teatar igre, Balet lionske Opere, Veliki kanadski balet, Kraljevski danski balet, Kraljevski flamanski balet... Kao najmlađi laureat Nacionalne nagrade za umetničku igru, najvažnijeg priznanja u Španiji, Morau i La Veronal su istraživali budućnost novih formata i jezika u kojima se opera, igra i fizički teatar prepliću kroz sasvim drugačiji dijalog, gradeći nove puteve izražavanja i komunikacije kroz našu turbolentnu i neprekidno evoluirajuću sadašnjost. Već dve sezone, Morau je i pridruženi umetnik Državnog baleta u Berlinu.
Čuvena trupa Aterballetto osnovana 1977. godine, postala je Nacionalna fondacija za igru 2003. godine, a zatim prvi Nacionalni koreografski centar u Italiji prema odluci Ministarstva kulture, 2022. godine. To je mesto kreacije, otvorenosti i osmišljavanja, koje obuhvata sve vrste savremene igre, kao i sve veze umetničke igre sa drugim oblicima umetnosti. Sedište Nacionalnog koreografskog centra je u Ređo Emiliji, u prostoru Fonderija, objektu industrijskog nasleđa koje datira iz ranog dvadesetog veka. Promovišući igru, CCN/Aterballetto stimuliše veze između umetničke forme i drugih oblasti savremenog društva, posmatrajući kreaciju kao priliku za lični i društveni rast i nudeći javnosti jedinstvena iskustva. Danas, kompaniju čini šesnaest igrača tokom sezone, koji uglavnom rade na novim produkcijama međunarodno priznatih koreografa, kao i na odabranom repertoaru Jiržija Kilijana, Ohada Naharina, Vilijama Forsajta, Hofeša Šehtera, Kristal Pajt... CCN/Aterballetto je takođe posvećen inovativnom stvaralaštvu i razvoju. Fokus je na bogatstvu stilova i istraživanju digitalnih tehnologija, sa težnjom da trupa bude kosmopolitska, radoznala i dinamična. Njihove produkcije gostuju na važnim scenama i festivalima u Italiji i širom sveta, a trupa je nekoliko puta bila gost Beogradskog festivala igre.
Morauov vizuelni tretman je toliko briljantan, tako čudno živ, da se nalazimo upleteni u ono što se takođe ispostavlja kao priča o transmisiji i emancipaciji.
© Le Monde
Morau, jedan od najzanimljivijih mladih koreografa na savremenoj sceni.
© El País
