Ptičica
kreacija:Àlex Serrano, Pau Palacios, Ferran Dordalt
izvođači: Àlex Serrano, Pau Palacios and David Muñiz
glas: Simone Milsdochter
projektni menadžer: Barbara Bloin
dizajn svetla i video programiranje: Alberto Barberá
dizajn zvuka: Roger Costa Vendrell
video kreacije: Vicenç Viaplana
kostimi: Nuria Manzano
asistent produkcije: Marta Baran
naučni konsultant: Irene Lapuente / La Mandarina de Newton
savetnik na projektu: Víctor Molina
pravni savetnik: Cristina Soler
menadžment: Art Republic
posebna zahvalnost: José Palazón for the cession of the picture used in the show
trajanje: 60’
premijera: Grec Festival de Barcelona, 2016
produkcija: Grec Festival de Barcelona, Agrupación Señor Serrano, Fabrique de Théâtre – Service des Arts de la Scène de la Province de Hainaut, Festival TNTTerrassa Noves Tendències, Monty Kultuurfaktorij, Festival Konfrontacje Teatraln
uz podršku: Cultural Office of Spain’s Embassy in Brussels, Departament de Cultura de la Generalitat de Catalunya, Centre International de Formation en Arts du Spectacle de Bruxelles, Instituto Nacional de las Artes Escénicas y la Música (INAEM), Institut Ramon Llullc
donacija minijaturnih igračaka životinja: Safari Ltd.
Dve opsene. U jednoj su: ratovi, suše, masovna seča šuma, zagađene obale, radna eksploatacija, politička nestabilnost, loši sanitarni uslovi, progon, prisilna deportacija, zloupotreba prirodnih resursa, osiromašeni izvori, nedostatak hrane… U drugoj: puni supermarketi, sigurne ulice, stabilnost, dobre zdravstvene usluge, sloboda, plaćeni rad, poštovanje ljudskih prava, dobrobit, recikliranje i obnovljiva energija, prosperitet, socijalna mobilnost… I između njih – jata ptica. Hiljade ptica u migraciji koje neprestano prave nestvarne oblike na nebu. Pokret. Neprekidan pokret. Ptice… i dalje, planete, asteroidi, sirovine, galaksije, krv, ćelije, oružje, atomi, elektroni, reklame, kvarkovi, ideologija, strah, otpad, nada. Život. Ništa u kosmosu nije tiho. Tišina je fantazija. Jedino što postoji je pokret. Ako je nemoguće zaustaviti elektron, kakva je poenta u građenju ograda protiv jata ptica? “Ptičica” je multimedijalni performans sa živim video sadržajem, objektima, Hičkokovim “Pticama”, maketama, 2000 minijaturnih životinja, ratovima, švercerima, masovnom migracijom i tri izvođača koji se bave ovim neumoljivim svetom sa domišljatošću, kritikom i ljudskom posvećenošću.
Kada smo započeli projekat, izbeglička i migrantska kriza eksplodirala je pred “civilizovanom” Evropom, a mi smo bili usisani u vrtlog trenutka, vestima, video snimcima i osećanjem besa i srama zbog onoga što smo gledali. Potom smo počeli da konzumiramo kulturne i novinske sadržaje koji su izgledali kao da smiruju ljutnju i sramotu dodavanjem novog besa i sramote, ili direktnim prizivanjem našeg osećaja krivice. Skupljali smo činjenice, statistiku, govore i brojeve, misleći da radimo pravu stvar. Bila je to tiha uteha sa ličnog stanovišta, ali umetnički, ovaj neposredni pristup temi učinio je da se osećamo prazno na kraju. Kao da smo kreativno bezobzirni pred neredom, pred velikim problemom, gde je jedini zaključak da svaki direktan pristup nije pravo rešenje. Ovo je ono što radimo: kroz metafore; praveći korak unazad da vidimo smisao u haosu; uklanjamo činjenice sve dok ne dobijemo njihovu suštinu; predlažemo veze između aktuelnih događaja, istorije i starinskih filmova ili fikcija, kako bi se stvorio nov pristup, vrlo lična, sveža tačka gledišta. Bežimo od onoga ovde i sada, od brzine vesti jer se ona može pronaći na televiziji, u novinama i u dokumentarcima, ali i zato što verujemo da pornografija dramskih slika i direktan pristup činjenicama aktiviraju isključivo jednu vrstu emocionalnog odgovora: mešavinu besa, sramote i sažaljenja. Ipak, apelujemo na druge emocije (saosećanje, upornost, nada ili odlučnost), a pre svega na emotivnu inteligenciju i kritičku misao publike. Znamo da je danas situacija u vezi sa izbeglicama i migrantima toliko očajna da zahteva frontalan i odlučan pristup. Ali upravo to želimo da izbegnemo. Konačno, prestali smo da pratimo video snimke i slike sa kojima su nas mediji i društvene mreže stalno bombardovali jer nismo mogli pravilno da razmišljamo, nismo mogli da sagledamo pozadinu, i počeli smo da tražimo nov pristup, manje direktan, manje ispunjenom besom, sramotom i strahom, sa više ljudskosti.
Osnovana od strane Aleksa Serana u Barseloni 2006. godine, Grupa gospodina Serana je pozorišna kompanija koja stvara originalne produkcije zasnovane na pričama izvučenim iz sadašnjeg vremena. Trupa koristi bogatstvo inovativnih i starinskih alata kako bi prevazišla granice. Na osnovu kreativnih saradnji, njihove produkcije ujedinjuju scenski performans, tekst, video i zvuk, stvarajući dela koja otkrivaju neusaglašene aspekte današnjih ljudskih iskustava. Trupa prikazuje isključivo originalne postavke sa kojima gostuje u zemlji i inostranstvu, uživajući podršku i priznanja važnih institucija u Španiji. Grupa gospodina Serana je nagrađena Srebrnim lavom na Bijenalu u Veneciji 2015. godine.
Majstori simulacije nad simulacijom!
© El País
Lutkari digitalnog doba, oni u sadašnjem trenutku manipulišu video zapisima, proporcionim modelima, projekcijama, zvukovima… i nekim novim sredstvima poput zadivljujućih svetlosnih snopova. To je složena scenska oprema kojom dominiraju do savršenstva.
© El Periódico de Cataluña
Iznenađujuća katalonska kompanija je jedan od onih kreativnih fenomena koji menjaju lice savremene pozorišne scene. Uz pomoć blistave mašte, “Ptičica” uspostavlja paralelu između čuvenih Hičkokovih “Ptica” i fotografskog snimka na kojem nekoliko imigranata zaobilaze ogradu golf terena, ispred ravnodušnosti igrača golfa: migracija naroda, a i ptica, uslovljena je jednako nepopravljivim impulsom života, strah koji kruži oko njih prožet je jednako nejasnim i iracionalnim osećanjima. Retko – verujte mi – možete otkriti priču o migraciji koja vas toliko pomera.
© Il Sole 24 Ore
