Pospanost
koreografija, interpretacija: Boris Charmatz
asistent koreografa: Magali Caillet Gajan
svetlo: Yves Godin
saradnik za kostim: Marion Regnier
rad na glasu: Dalila Khatir with the advice of Bertrand Causse and Médéric Collignon
zvučni materijal: J.S. Bach, A. Vivaldi, B. Eilish, The Pink Panther, J. Kosma, E. Morricone, birdsongs, G.F. Haendel, Stormy Weather…
produkcija, gostovanja: TERRAIN with the support of Dance Reflections by Van Cleef & Arpels
koprodukcija: Opéra de Lille – Théâtre Lyrique d’Intérêt National, le phénix - scène nationale de Valenciennes – pôle européen de création, Bonlieu - scène nationale d’Annecy, Charleroi Danse – Centre chorégraphique de Wallonie Bruxelles, Festival d’Automne in Paris, Festival de Marseille, Teatro Municipal do Porto, Helsinki Festival, Scène nationale d’Orléans, MC93 – Maison de la Culture de Seine-Saint-Denis, Pavillon ADC in Genève
uz podršku: Lafayette Anticipations – Fondation d’entreprise Galeries Lafayette, program Atelier en residence, Jeune Théâtre National
trajanje: 59’
premijera: Opera in Lille, 2021
Dopada mi se ideja da koreografske ideje dolaze kada ležite
kada zaspite
kada ste pospani
voleo bih da napravim pospani solo
inspirisan fazama latencije i istraživanja hibernacije
a za kraj prizvuk sanjarenja i vrisak buđenja
da istražuje želju za pasivnošću
da se kreće oko sna
u ovom solu želeo bih da razmišljanja učinim što vidljivijim
neka bude ono što nastaje
pitam se zašto nikada nisam postavio solo koreografiju
kada sam bio mali vežbao sam zviždanje tokom svake pause
toliko da mogu da zamislim čitav koncert od zvižduka
zviždao sam uglavnom klasičnu muziku
prvo bih zamislio solo
sačinjen od melodijskih reminiscencija
i onda odjednom
zamislim kako se svetla za slučaj opasnosti iznad ulaza pale jedno za drugim
neka vrsta drona počinje da leti iznad mene i osvetljava moje kretanje
a zatim i moćan snop iza kulisa
zadnje svetlo nagnuto je dole prema publici
jer se na kraju čitava predstava kreće u njihovom pravcu.
Boris Charmatz
Igrač, koreograf i kreator eksperimentalnih projekata poput efemerne škole Bosal, Muzeja igre ili koncepta Terrain, Boris Šarmac traži igru na neobičnim mestima. Vešt da poveže svoja preispitivanja sa stanjem savremenih tela, on stvara hibridne predstave i formate koji, u širokom spektru prostora, kombinuju kreaciju i repertoar, teoriju i transmisiju. Između 2009. i 2018. godine, bio je direktor Muzeja igre pri Nacionalnom koreografskom centru Rena i Bretanje. Udruženje Teren je pokrenuo 2019. godine u Regionu O de Frans, kao projekat koreografskih eksperimenata bez zidova i krovova, umetnutih u grad i javni prostor. Sa diplomom Baletske škole pariske Opere i lionskog Nacionalnog konzervatorijuma za muziku u igru, zajedno sa Dimitrijem Šamblasom stvorio je komad „A bras-le-corps” (1993). Komadi poput „Aatt enen tionon“ (1996), „enfant“ (2011) stvoreni su za Avinjonski festival, dok su „10000 gestes“ (2017) i „Somnole“ (2021) ispisali istoriju. Rad „Bras-le-corps i 20 igrača za XX vek” (2012) postali su deo repertoara Baleta pariske Opere. Šarmac je autor više knjiga, izvođač i improvizator koji je sarađivao sa Odil Dubok, Medirikom Koljonom, Anom Terezom De Kersmaker i Tinom Segalom. Njegov rad se prikazuje širom sveta, a bio je i predmet retrospektiva u MoMA u Njujorku i Tejt Modern u Londonu. Kao deo portreta koji mu je posvetio pariski Festival d'Automne 2021. godine, kreirao je „Krug” u naosu Velike palate pre njenog renoviranja i „Happening Tempete” za njeno otvaranje nakon rekonstrukcije. Iste godine otvorio je Međunarodni festival u Mančesteru sa „Sea Change“, uličnim nastupom za 150 izvođača. Šarmac je 2022. godine preuzeo mesto direktora Teatra igre Pine Bauš u Vupertalu. Terrain je otpočeo projekte između Nemačke i Francuske, posvećene zajedničkom razvoju njegovog koreografskog opusa i repertoara Pine Bauš. Godine 2023. predstavio je „Vundertal” niz događaja u Vupertalu i stvorio „Liberte Cathedrale”, svoj prvi komad za ovaj ansambl.
Nežni i maestralni Šarmac!
© Danza e Danza
Boris Šarmac, miljenik radikalne igre, bio je glavna atrakcija nedelje, a njegov solo pod nazivom “Somnole”, takođe je bio meditacija o snu, ili barem o onim granicama između spavanja i buđenja kada telo i um preuzimaju svoj sopstveni život.
© The Guardian
Poput tela koje traži san, Šarmac izmišlja formu nesanice u kojoj hipnotički ritmovi i gestovi dovode publiku do granice između budnosti i sna.
© TheaterMania
