Solo
koreografija, umetnička direkcija: Israel Galván
zvuk: Pedro Leon
tehnički direktor: Pedro Leon
menadžment: Rosario Gallardo
gostovanja: Rial & Eshelman
produkcija: Israel Galván Company in cooperation with INAEM
trajanje: 50’
premijera: Cinemateque de la Danse, Paris, 2007.
izvođenje: Israel Galván
Visente Eskudero je osmislio igru bez muzike, ali sa druge strane, takva igra je svojstvena flamenku jer je muzika telo samog igrača. Svoju ideju je lansirao trideset godina pre Mersa Kaningema i tako napravio revoluciju prikazavši pokret bez muzike. Kada se pojavio u Njujorku tridesetih, kritike su bile odlične. Kasnije se Eskudero vratio u Španiju i nestao, iako su ga tamo slavili kao istinski radikalnog umetnika. Baletski igrač je zavladao scenskim prostorom - to je nešto veoma važno u avangardi, da ne zavisite od muzike da biste gradili delo na pozornici. Jedna od najvećih umetničkih revolucija od Drugog svetskog rata dogodila se prvo u flamenku. Ako to uzmete u obzir, onda ćete razumeti zašto Izrael Galvan može voditi ravnopravni dijalog sa svim savremenim umetnicima. Kada je 2007. godine nastupao u Gugenhajmu sa Sol Piko, moj prijatelj koji ga nikada nije video me je pozvao i rekao: “O ovom umetniku svi pričaju. Sve koje smo do sada smatrali modernim, izgledaju arhaično u poređenju sa njim”.
Pedro G. Romero
Izrael Galvan de los Rejes je poznat po tome što je predložio sopstveni izražajni jezik, ne samo kao igrač, već i kao scenski stvaralac. Jezik, do sada nepoznat u flamenku, zasnovan na fragmentacijama, sublimacijama i gestovima. Dobitnik Nacionalne nagrade za igru 2005. godine od strane Ministarstva kulture Španije „za umeće da u umetnosti poput flamenka stvori novu kreaciju bez zaboravljanja pravih korena koji su je održali do danas i koji je čine univerzalnim žanrom”, takođe je zavredeo i druga vredna priznanja, poput njujorške Besi nagrade i španske Zlatne medalje za zasluge u lepim umetnostima. Francusko Ministarstvo kulture ga je 2016. godine imenovalo za Oficira reda umetnosti i književnosti. Takođe je dobio šest Maks nagrada za scensku umetnost, kao i Nagrade kritike u Barseloni 2014. i 2018. godine. Sin seviljskih flamenko igrača Hozea Galvana i Eugenije de Los Rejes, Izrael Galvan je od svoje pete godine počeo je da živi duh i atmosferu poznatih stecišta flamenka i različitih akademija za umetničku igru na koje ga je otac vodio. Tek 1990. godine, on shvata da je igra njegov životni poziv. Nekoliko godina kasnije, postaje deo Kompanije Andaluza de Danza koju je vodio Mario Maja, čime je započeo nezaustavljivu karijeru obeleženu vrhunskim dostignućima u oblasti flamenka i umetničke igre. Radio je na brojnim projektima različitih umetničkih formi i sarađivao sa umetnicima različitih disciplina, među kojima su najznačajniji bili Enrike Morente, Manuel Soler i Mario Maja, kao i Sol Piko, Pet Metini, Visent Amigo, Alfredo Lagos, Manuela Karasko, Nik Lizard, Fernando Teremoto, Migel Poveda, Dijego Karasko, Herard Nunjez, i mnogi drugi. Godine 1998. predstavio je „¡Pogledaj! Crvene cipele”, prvi celovečernji komad sopstvene kompanije, koji su stručni kritičari ocenili kao briljantan, a uneo je pravu revoluciju u koncept flamenko predstava. Zatim su usledili komadi „Metamorfoze” (2000); „Galvanski”(2002); „Arena” (2004); „Zlatno doba” (2005); „Tabula Rasa” (2006); „Solo” (2007); „Kraj ovakvog stanja stvari”, „Redux” (2008); „Krivina” (2010); „Lo Real/Le Reel/The Real” (2012), kao poseban osvrt na romski holokaust pod nacističkim režimom, „FLA.CO.MEN” (2014); „Torobaka” (2014) u saradnji sa Akramom Kanom; „Slavlje” (2017); „Mehaničke spojnice”(2018); Gatomahija (2018) i „Izrael i Izrael” (2019) komad koji koristi veštačku inteligenciju za izražavanje „galvanskih kvaliteta“ kroz robotiku. Tokom 2019. godine premijerno je izveo “Ljubav čarobnica” de Falje i „Posvećenje proleća” Stravinskog, zajedno sa Silvi Kurvoazije i Korijem Smitom.
Izrael Galvan tretira flamenko sa bezobrazlukom ljubavnika. Prekida gest, oponaša pokrete ptica, odlazi.
Ponekad leti. Njegove ruke udaraju u leđa. On na trenutak prekida svoj zamah u kratkotrajnoj pauzi, baš
kao što to čine genijalni komičari (Čaplin, Kantinflas). Izrael Galvan sebi ume da ponudi luksuz ironije.
Njegovo telo nije flamenko: on postaje flamenko.
© Le Monde
U komadu „Solo“ nema muzičke pratnje. Umesto toga, gospodin Galvan, pažljivo osluškujući svoje telo,
stvara zvučnu partituru koristeći ritmove sopstvenih stopala, škljocanja prstiju, pa čak i, u nekoliko
prolaznih trenutaka, svog glasa… On je zavodljiv, iako ne pokušava to da bude, a ako je to ono što novi
flamenko podrazumeva, neka tako i bude.
© The New York Times
