Kompanija 111

Tuluz

22.3.2020.
20.03h | Pozorište Atelje 212
Ulaznice

Pepeo

sa: Shantala Shivalingappa
i: Loïc Schild (perkusije)

dizajn, scenografija, režija: Aurélien Bory
koreografija: Shantala Shivalingappa
dramaturgija: Taïcyr Fadel
dizajn svetla: Arno Veyrat
muzika: Joan Cambon
tehnička koncepcija scene: Pierre Dequivre, Stéphane Chipeaux - Dardé
kostimi: Manuela Agnesini
tehnički direktor: Arno Veyrat
menadžer produkcije: Clément Séguier-Faucher

trajanje: 50’
premijera: Festival Montpellier Danse, 2018

produkcija: Compagnie 111 – Aurélien Bory
koprodukcija: Théâtre de la Cité – CDN Toulouse Occitanie, Festival Montpellier Danse 2018, Agora – PNAC Boulazac – Nouvelle - Aquitaine, La Scala –Paris, L’Onde Théâtre Centre d’Art – Vélizy - Villacoublay


Upoznao sam Šantalu Šivalingapu 2008. godine, iza scene u Dizeldorfu, gde je bila gošća Pine Bauš. Bio je to poslednji Drei vochen mit Pina festival. Šantala je igrala u komadu „Nefes”, i na istom festivalu pogledala moj „Više ili manje beskraj”. Sve se poklopilo na posve moćan način. Meni se činilo gotovo neverovatnim da se toliko značajnih elemenata za moj i za Šantalin put, odjednom povežu. „Pepeo” je poslednji deo trilogije ženskih portreta, nakon komada „Questcequetudeviens?” (2008) i „Pleksus” (2012). U ovoj trilogiji, za polaznu ideju ne uzimam prostor - što je moja uobičajena tema u teatru - već ženu, osobu sa pričom; živo biće koje se razvija kroz igru. Šiva, božanstvo igre, obitava u Šantali Šivalingapi. Prema zapisma, Šiva ima preko hiljadu imena. Ona je božanstvo stvaranja i uništenja, gospodarica kremacije koja svoje telo prekriva pepelom. Šantala je izgradila svoju igru prema slici ovog božanstva, čija vibracija održava puls sveta. Pitao sam Šantalu da li želi da pokuša da radi sa pepelom. Pepeo nije samo čvrst ostatak savršenog sagorevanja: to je proces. Deo ciklusa smrti i rođenja koji počinje iz ništavila, od početka bilo kog oblika u pozorištu, težeći prelaznom obliku pre nego što nestane. Šantalina igra podseća na kolaž, crtež brašnom napravljen ujutru na zemlji i uništen vetrom tokom dana, pa iznova napravljen sledećeg dana. Geometrija se uklopila u njeno telo kroz Kučipudi pokrete, ponovljane hiljadama puta. Krugovi, tačke, simetrije, spirale, fraktali... njena igra kao pojam same strukture sveta. Način na koji se slogovi povezuju je igra sama po sebi. Igra nastala na putovanjima iz Indije u Evropu, od Kučipudija do Pine Bauš, od Šive do Dionisa... Šantala između rodnog Madrasa i Pariza gde živi. Njena igra kao večito klatno: između hinduističke mistike i kvantne fizike.
Aurélien Bory


Šantala Šivalingapa je učila klasičnu indijsku igru, kao sasvim mala, i to Kučipudi stil. Imala je priliku da sarađuje sa nekim od najvažnijih umetnika našeg vremena, poput Morisa Bežara, Pitera Bruka, Barbatasa, Pine Bauš, Amagacua. Danas, međunarodno priznata kao retka igračica, ona je ambasador Kučipudija. Prva je laureatkinja Nagrade Besi (2013) za južno-azijski stil igre, odnosno svoj Kučipudi solo „Šiva Ganga”.


Rođen 1972. godine u mestu Kolmar u Francuskoj, Orelin Bori je direktor i osnivač Kompanije 111. On trenutno živi u Tuluzu, ali radi širom sveta. Pre nego što je došao u Lido, cirkuski umetnički centar u Tuluzu, Bori je studirao fiziku u Strasburu. Nakon svoje obuke, odlučio je da se priključi trupi Mladena Materića, Teatru Tatu, kao glumac – performer. Godine 2000, osniva Kompaniju 111, kako bi razvio singularni i hibridni fizički teatar, na raskršću različitih umetnosti: cirkusa, igre, pozorišta, vizualne umetnosti i muzike.



Gledalac će dugo pamtiti snažan osećaj onoga čemu je malopre bio svedok.
Le Figaro

22.3.2020.
20.00h | Pozorište Atelje 212
Ulaznice