Dete
koncept, režija: Gabriela Carrizo, Franck Chartier
kreacija, izvođenje: Eurudike De Beul, Marie Gyselbrecht, Hun-Mok Jung, Brandon Lagaert, Yi-chun Liu, Maria Carolina Vieira
umetnički saradnik: Lulu Tikovsky
kompozicija zvuka: Raphaëlle Latini, Hjorvar Rognvaldsson, Renaud Crols, Annalena Fröhlich, Fhun Gao, Peeping Tom
aranžmani: Yannick Willockx, Peeping Tom
dizajn svetla: Amber Vandenhoeck, Sinan Poffyn (intern), Peeping Tom
dizajn kostima: Lulu Tikovsky, Yi-chun Liu, Nina Lopez Le Galliard (intern), Peeping Tom
dizajn scene: Justine Bougerol, Peeping Tom
konstrukcija scene: KVS-atelier, Flora Facto, Peeping Tom
dekor: Nina Lopez Le Galliard (intern), Silvio Palomo (intern)
tehnička direkcija: Giuliana Rienzi
inženjer rasvete: Gilles Roosen
inženjer zvuka: Hjorvar Rognvaldsson
menadžer scene: Filip Timmerman
asistent za dekor i kostime: Annabel Heyse
menadžer turneje: Amaury Vanderborght
menadžer produkcije: Helena Casas
menadžer komunikacije: Sébastien Parizel
menadžer kompanije: Veerle Mans
fotografije: Oleg Degtiarov
trajanje: 80’
premijera: Theatre de la Ville de Luxemburg, 2019.
produkcija: Peeping Tom
koprodukcija: KVS – Koninklijke Vlaamse Schouwburg Brussel (BE), Teatre Nacional de Catalunya / GREC Festival de Barcelona (ES), Theater im Pfalzbau Ludwigshafen (DE)
Coproduction: Les Théâtres de la Ville de Luxembourg (LU), deSingel Antwerpen (BE), Théâtre de la Ville Paris / Maison des Arts de Créteil (FR), Maison de la Culture de Bourges (FR), Festival Aperto / Fondazione I Teatri Reggio Emilia (IT), La Rose des Vents Villeneuve d’Ascq (FR), Théâtre de Caen (FR), Gessnerallee Zürich (CH), La Bâtie – Festival de Genève (CH), Julidans Amsterdam (NL), Le Manège Maubeuge (FR)
Na sceni, dete. Kao glavni lik, uznemirujućeg prisustva. Publika posmatra odveć odraslu devojku, koja vozi bicikl koji je premali za nju. Njena suknja je prekratka, a njeno meso štrči iz šavova rukava i čarapa. Mecosopran Euridika De Bol ne igra ulogu deteta, već je ona to dete. Očigledna činjenica da je vreme detinjstva za nju odavno prošlo, čini suočavanje sa okruženjem izuzetno uznemirujućim za publiku. Razdor ima efekat koji možemo da označimo kao “sablasnu dolinu”: uznemirujući višak sličnosti koji ne može a da ne nametne povećanu svest o potencijalnim implikacijama. Svojim infantilnim tikovima i pokretima, disproporcionalno dete nas uvodi u svoj svet: mračnu šumu u podnožju pretećih litica. Iako živi u okruženju koje nam je poznato, ono takođe klizi, bez vidljive tranzicije, u primitivno stanje koje smo zaboravili, na nestabilnim rubovima nesvesnog: stanje u kome zemlja govori, gde deca rastu na drveću, i gde čudni događaji umesto da ikoga alarmiraju, samo podstiču radoznalost.
Nakon komada “Otac” (2014.) i “Majka” (2016.), “Dete” (2019.) je treći deo porodične trilogije koja proučava teme pamćenja, sećanja i tragičnog istraživanja veza. U ovom komadu, Gabrijela Karizo i Frenk Šartije, istražuju izvore psihoze iz dečijeg ugla posmatranja. U komadu “Dete” prisustvo “prave” dece je ograničeno na jednog statistu angažovanog u gradu gde se predstava održava. Ipak, tokom perioda koji je prethodio kreiranju i probama za ovu predstavu, trupa je organizovala niz radionica sa decom različitog uzrasta u nekoliko gradova. Ovo je omogućilo rediteljima i igračima da steknu bolje razumevanje plastičnog i umetničkog potencijala dece: dečijih gestova, načina na koji vide svet, načina na koji vide odrasle oko sebe, i načina na koji se izražavaju kroz gestove i telesni jezik. Takođe, kako bi stekli bolji uvid u načine na koje se deca suočavaju sa određenim strahovima u čijoj su osnovi mahom odsustvo podrške i reda, odnosno nemogućnost da računaju na svoje roditelje. Kako se deca nose sa odsustvom, gubitkom, konfliktima?
Rodom iz Argentine, Gabrijela Karizo je počela da se bavi igrom u desetoj godini. Do devetnaeste je igrala i ostvarila prve koreografije na Baletskom univerzitetu Kordobe, a zatim se preselila u Brisel da radi sa Karolin Markade. Narednih godina bila je angažovana na različitim projektima, podjednako u Briselu i u Parizu. Godine 1994. nastala je njena solo predstava “Et tutto sara d’ombra et di caline”. Od 1995. godine, sarađivala je sa Alenom Platelom na predstavama „Tuga kao saveznik” i „Komadi Baha”. Zajedno sa Frankom Šartijeom, 2000. godine osniva Peeping Tom za koji nastaju predstave „Karavana” i „Uzaludni život”. Karizo je takođe sarađivala sa Needcompany na predstavi „Slike nežnosti”. Sa Platelom je priredila koreografiju za operu „Vuk”. U periodu od 2002-2007. godine, za Peeping Tom je kreirala čuvenu trilogiju „Bašta“, „Salon“ i „Suteren“. Nakon toga, nastaju produkcije „Ulica Vanderbranden br. 32 “ (2009) i „Izdaje se“ (2011), koje su gostovale i na Beogradskom festivalu igre. Godine 2013., Peeping Tom je sarađivao sa Holandskim teatrom igre. Od 2016. Karizova je započela rad na trilogiji o porodici, koju čine komadi „Majka“, „Otac“ i „Dete“. „Otac“ je prikazan na Beogradskom festivalu igre, kao i diptih „Vrata koja nedostaju“ i „Napuštena soba“.
Rođen u Francuskoj, Frank Šartije je počeo da se bavi igrom u svojoj jedanaestoj godini. Do 1986. je učio balet u Centru za igru Rozele Hajtauer u Kanu. U devetnaestoj se pridružio Bežarovom Baletu XX veka u Briselu, a potom se preselio u Švajcarsku, gde je ostao do 1989. Usledila je saradnja sa Anželinom Preljokažom i nastanak predstave „San o ruži” za Balet pariske Opere. Godine 1994, seli se u Brisel i radi sa trupom Rosas, otkriva Needcompany, kao i čitavu flamansku umetničku scenu. Zajedno sa Alenom Platelom kreirao je predstavu „Komadi Baha” što mu je dalo podstrek da nastavi sa samostalnim radom. Godine 2000. sa Gabrijelom Karizo osniva Peeping Tom. Nastaju naslovi „Karavana”, „Uzaludni život”, trilogija „Bašta“,„Salon“ i „Suteren“, nakon koje su usledili „Ulica Vanderbranden br. 32 “i „Izdaje se“. Sa komadom „Otac” trupa razvija drugu po redu trilogiju, inspirisanu članovima porodice. Prvi deo, režirao je Šartije. U saradnji sa Holandskim teatrom igre, nakon komada „Vrata koja nedostaju” Gabrijele Karizo, u njegovoj režiji je nastala „Napuštena soba”.
Od jedne ad-hoc grupe koja se okupila oko produkcije Alena Platela, za dvadeset godina, Peeping Tom je izrastao u kompaniju nacionalnog i međunarodnog renomea. Trilogija „Bašta“ (2001), „Salon“ (2004), „Suteren“ (2007), i predstave „Ulica Vandenbranden 32“ (2009) i „Izdaje se“ (2011), nastale su kao internacionalne koprodukcije, koje su mediji i publika prihvatili sa oduševljenjem. Okupljena oko svojih umetničkih direktora, Gabrijele Karizo i Franka Šartijea, ova trupa okuplja različite umetnike. Širok spektar njihovih interesovanja zajedno sa osobenošću igrača, donosi posve originalni, multi-disciplinarni koreografski jezik. Uzevši u obzir igračko nasleđe, pokret i slika su najznačajnija sredstva kojima se publika uvlači u intimnost scenskog prostora. Karizo i Šartije definišu ovu intimnost kao prikazivanje i uvećavanje onoga što je nevidljivo, onoga što na prvi pogled deluje beznačajno, ili je porečeno i skriveno, a istovremeno suštinski značajno. Stanje ljudi je srž umetničkog pravca trupe Peeping Tom. Njihove predstave se bave paralelnim svetovima, isprekidanim univerzumom, u kome je uobičajena logika vremena, prostora i atmosfere poremećena.
Ovaj pejzaž neukroćene mašte možda govori o detinjstvu, ali „Dete“ nije dečija predstava. Napustićete prostor sa željom da se prema deci ponašate ne samo pažljivo, već i oprezno.
© The Guardian
“Dete” obiluje mučnim trenucima. Njegova sredstva su bizarno smela, ali je predstavljena emocionalna patologija takođe previše stvarna.
© The Stage
Postojeće okruženje se pretvara u niz čudnih i nadrealnih slika, sa likovima koji dele neprijateljsku atmosferu. U isto vreme, komad nudi pravu pozorišnu radost, jer prikazuje neviđene stvari i donosi emocionalno iskustvo koje liči na san.
© La Repubblica
Istinski baletski Pikaso su Frank Šartije i Gabrijela Karizo.
© Cultureel Persbureau
Jedna zla Alisa u zemlji horora.
© Diario de Sevilla
