izvođenje: Marco D’Agostin
zvuk, grafika: LSKA
tekst: Chiara Bersani, Marco D’Agostin, Azzurra D’Agostino, Wendy Houstoun
svetlo: Giulia Pastore
scena: Simone Spanghero, Andrea Sanson
istorijski saveti: The Nigel Charnock Archive, Roberto Casarotto
dramaturški saveti: Chiara Bersani, Claudio Cirri, Alessandro Sciarroni
tehnički saveti: Eleonora Diana, Luca Poncetta, Paola Villani
pokret: Marta Ciappina
nega, promocija, prevod: Damien Modolo
tehnička briga: Paolo Tizianel
fotografija, video: Alice Brazzit
organizacija, administracija: Eleonora Cavallo, Federica Giuliano
trajanje: 60’
premijera: Julidans, Amsterdam, 2020.
produkcija: VAN
koprodukcija: KLAP Maison pour la danse à Marseille, Rencontres Chorégraphiques Internationales de Seine Saint-Denis, CCN2 Centre chorégraphique national de Grénoble, ERT – Emilia Romagna Teatro Fondazione
podrška: Points-Communs – Scène Nationale Cergy-Pontoise, Centrale Fies, Marche Teatro/inTeatro Festival, the WorkRoom (Fattoria Vittadini), Teatro Comunale di Vicenza, L’Arboreto – Mondaino, ARTEFICI.ResidenzeCreativeFvg di ArtistiAssociati
Upoznao sam Najdžela i sarađivao sa njim tokom 2010. godine. Taj susret je ucrtao jasnu odrednicu u mom razumevanju performansa. Upotreba igre je postala scenski horizont bezbrojnih mogućnosti… „Najlepši pozdravi“ je pismo koje pišem sa zakašnjenjem od 8 godina, nekome ko više ne može da odgovori. Kao što je Otavio Fatika istakao prilikom prevođenja epistolara između Roberta Lovela i Elizabete Bišop: “pisma koja su dostavljena prekasno, ne podrazumevaju samo puko trajanje putovanja, već umesto sazvežđa, nude mlečni put sadašnjosti“. Zato sa ovog mesta, upućujem poziv publici: zapevajmo svi zajedno o nostalgiji koja nam pripada, jer možda nismo stigli na vreme da kažemo sve šta smo želeli. U senci vremena koje protiče i pod svetlošću koju Najdžel neprestano projektuje na scenu, učinimo da ovaj uporni refren odzvanja, odmotajmo prazan list papira pred svojim očima i zapitajmo se: kako želimo da započnemo jedno nemoguće pismo?
Marco D’Agostin
Marko D’Agostin je italijanski umetnik u oblasti igre i performansa, laureat UBU nagrade za najboljeg mladog performera. Njegov rad propituje ulogu i funkciju sećanja, fokusirajući se na odnos između izvođača i gledaoca. Igra, ta složena geografija u kojoj se zvuk, reč i pokret neprestano sudaraju, teži ka emocionalnom kompromisu onih koji igraju i onih koji posmatraju. Nakon rada sa međunarodno priznatim koreografima poput Jasmin Goder, Najdžela Černoka, Rozmari Bačer, Vendi Hjuston i Emia Greka, otpočeo je karijeru izvođača, nastupajući za trupe Klaudije Kasteluči, Rafaela Sancija, Alesandra Šaronija, Liz Santoro, Iris Erez, Tabee Martin. Od 2010. godine on razvija sopstvena koreografska istraživanja, učestvujući u brojnim međunarodnim projektima. Svoje radove je prikazao na mnogim evropskim festivalima i scenama (Koreografski susreti u Sen-San-Deniju, pariski Teatar de la vil, briselski Les Brigittines, teatar The Place u Londonu, Sala Hiroshima u Barseloni, ciriški Tanzhaus, Schaubühne u Lajpcigu, SESC Pompeia u Sao Paolu, Santarcangelo festival, Romaeuropa, VIE festival, Torinodanza, OperaEstate u Basanu…). Na poziv Borisa Šarmaca, 2019. godine je bio jedan od 20 igrača u projektu “XX igrača za 20. vek”. Tokom 2020. godine, po izboru Mari Šuinar, tadašnje direktorke venecijanskog Bijenala igre, kreirao je za mlade igrače u okviru festivalskog koledža.
Neprekidni vatromet umeća… “Najlepši pozdravi” viđeni na premijeri, već imaju sve kvalitete da donesu uspeh.
© La Stampa
