Diptih: Vrata koja nedostaju i Napuštena soba
koncept, režija: Gabriela Carrizo, Franck Chartier
izvođenje: Konan Dayot, Fons Dhossche, Lauren Langlois, Panos Malactos, Alejandro Moya, Fanny Sage, Eliana Stragapede, Wan-Lun Yu
umetnički saradnik: Thomas Michaux
kompozicija zvuka, aranžmani: Raphaëlle Latini, Ismaël Colombani, Louis-Clément Da Costa, Glenn Vervliet, Eurudike De Beul
dizajn svetla: Tom Visser
dizajn kostima: Seoljin Kim, Yichun Liu, Louis-Clément Da Costa
dizajn scene: Gabriela Carrizo, Justine Bougerol
tehnička produkcija: Pjotr Eijckenboom
menadžer turneje: Thomas Michaux
menadžer produkcije: An Van Der Donckt
menadžer komunikacije: Sébastien Parizel
menadžer kompanije: Veerle Mans
trajanje: 75’
premijera: GREC Festival, Barselona, 2020
produkcija: Peeping Tom
koprodukcija: Opéra National de Paris, Opéra de Lille, Tanz Köln, Göteborg Dance and Theatre Festival, Théâtre National Wallonie-Bruxelles, deSingel Antwerp, GREC Festival de Barcelona, Festival Aperto/Fondazione I Teatri (Reggio Emilia), Torinodanza Festival/Teatro Stabile di Torino–Teatro Nazionale (Turin), Dampfzentrale Bern, Oriente Occidente Dance Festival (Rovereto)
U diptihu: „Vrata koja nedostaju” i „Napuštena soba”, likove zatičemo u prostorijama iz kojih se ne može pobeći. Lutajući tajanstvenim i zastrašujućim lavirintom, u potrazi za idealom, oni su poneli san i nadu. Njihov život se odvija između stvarnosti i zamišljenog, dok im prirodne sile nameću neizvesnu sudbinu. Gabrijela Karizo i Frank Šartije stvaraju uznemirujući, mračan i zatvoren svet - tipičan rukopis trupe Peeping Tom, istovremeno postavljajući u središte komada jedinstven, ekstremni jezik pokreta i izvođenja. Karizo i Šartije teže da prekinu nit vremena, mešajući prošlost, sadašnjost i budućnost. U tom smislu su pamćenje i predskazanje veoma važni. Sećanja često nisu doslovna reprodukcija prošlosti, ali se oslanjaju na konstruktivne procese sklone greškama i izobličenjima. Mislimo da se pravilno sećamo, a onda se ispostavi da smo oblikovali priču kakvom je vidimo u sadašnjosti ili čak u budućnosti. Sadašnji i budući događaji u stanju su da utiču na prošlost, naša sećanja i našu sposobnost sećanja. Svaki deo diptiha ima jedinstvenu postavku i pokreće filmski set. “Vrata koja nedostaju” nalaze se u sobi ili hodniku ispunjenom prolazima koji se nikada neće otvoriti. Radnja „Napuštene sobe” smeštena je u brodsku kabinu i fokusira se na unutrašnje stanje aktera. Scenske promene odvijaju se pred očima publike i postaju deo predstave, ostavljajući utisak žive filmske montaže.
Rodom iz Argentine, Gabrijela Karizo je počela da se bavi igrom u desetoj godini. Do devetnaeste je igrala i ostvarila prve koreografije na Baletskom univerzitetu Kordobe, a zatim se preselila u Brisel da radi sa Karolin Markade. Narednih godina bila je angažovana na različitim projektima, podjednako u Briselu i u Parizu. Godine 1994. nastala je njena solo predstava “Et tutto sara d’ombra et di caline”. Od 1995. godine, sarađivala je sa Alenom Platelom na predstavama „Tuga kao saveznik” i „Komadi Baha”. Zajedno sa Frankom Šartijeom, 2000. godine osniva Peeping Tom za koji nastaju predstave „Karavana” i „Uzaludni život”. Karizo je takodje sarađivala sa Needcompany na predstavi „Slike nežnosti”. Sa Platelom je priredila koreografiju za operu „Vuk”. U periodu od 2002-2007. godine, za Peeping Tom je kreirala čuvenu trilogiju „Bašta“, „Salon“ i „Suteren“. Nakon toga, nastaju produkcije „Ulica Vandenbranden br. 32 “ (2009) i „Izdaje se“ (2011), koje su gostovale i na Beogradskom festivalu igre. Godine 2013., Peeping Tom je sarađivao sa Holandskim teatrom igre. Od 2016. radi na trilogiji o porodici, koju čine komadi „Majka“, „Otac“ i „Dete“. „Otac“ je takođe prikazan na Beogradskom festivalu igre.
Rođen u Francuskoj, Frank Šartije je počeo da se bavi igrom u svojoj jedanaestoj godini. Do 1986. je učio balet u Centru za igru Rozele Hajtauer u Kanu. U devetnaestoj se pridružio Bežarovom Baletu XX veka u Briselu, a potom se preselio u Švajcarsku, gde je ostao do 1989. Usledila je saradnja sa Anželinom Preljokažom i nastanak predstave „San o ruži” za Balet pariske Opere. Godine 1994., seli se u Brisel i radi sa trupom Rosas, otkriva Needcompany, kao i čitavu flamansku umetničku scenu. Zajedno sa Alenom Platelom kreirao je predstavu „Komadi Baha” što mu je dalo podstrek da nastavi sa samostalnim radom. Godine 2000. sa Gabrijelom Karizo osniva Peeping Tom. Nastaju naslovi „Karavana”, „Uzaludni život”, trilogija „Bašta“,„Salon“ i „Suteren“, nakon koje su usledili „Ulica Vanderbranden br. 32 “i „Izdaje se“. Sa komadom „Otac” trupa razvija drugu po redu trilogiju, inspirisanu članovima porodice. Prvi deo, režirao je Šartije. U saradnji sa Holandskim teatrom igre, nakon komada „Vrata koja nedostaju” Gabrijele Karizo, u njegovoj režiji je nastala „Napuštena soba”(2015).
Od jedne ad-hoc grupe koja se okupila oko produkcije Alena Platela, za manje od deset godina, Peeping Tom je izrastao u kompaniju nacionalnog i međunarodnog renomea. Trilogija „Bašta“ (2001), „Salon“ (2004), „Suteren“ (2007), i predstave „Ulica Vandenbranden 32“ (2009) i „Izdaje se“ (2011), nastale su kao internacionalne koprodukcije, koje su mediji i publika prihvatili sa oduševljenjem. Okupljena oko svojih umetničkih direktora, Gabrijela Karizo i Franka Šartijea, ova trupa okuplja različite umetnike. Širok spektar njihovih interesovanja zajedno sa osobenošću igrača, donosi posve originalni, multi-disciplinarni koreografski jezik. Uzevši u obzir plesnu prošlost, pokret i slika su najznačajnija sredstva kojima se publika uvlači u intimnost scenskog prostora. Karizo i Šartije definišu ovu intimnost kao prikazivanje i uvećavanje onoga što je nevidljivo, onoga što na prvi pogled deluje beznačajno, ili je porečeno i skriveno, a istovremeno suštinski značajno. Stanje ljudi je srž umetničkog pravca trupe Peeping Tom. Njihove predstave se bave paralelnim svetovima, isprekidanim univerzumom, u kome je uobičajena logika vremena, prostora i atmosfere poremećena.
Blještavo, ekstravagantno iskustvo!
© Haarlems Dagblad
Nadrealni triler pred kojim se “Twin Peaks” čini kao šetnja po parku. Neverovatno je kako Karizo opisuje iskliznuće telesnim putem, dodirujući naše najdublje strahove i pretvarajući sve u jedno halucinantno putovanje.
© Trouw
Karizo ne kreira samo teatar igre, ona stvara jedinstveno pozorišno iskustvo.
© Theaterkrant
