Nadmudrivanje đavola
umetnička direkcija, koreografija: Akram Khan
dramaturgija: Ruth Little
dizajn svetla: Aideen Malone
vizuelni dizajn: Tom Scutt
originalna muzika, dizajn zvuka: Vincenzo Lamagna
dizajn kostima: Kimie Nakano
pisac: Jordan Tannahill
kreativni saradnik, pedagog: Mavin Khoo
kreacija i izvođenje: Luke Jessop, Jasper Narvaez, Louis T. Partridge, Mythili Prakash, Elpida Skourou, François Testory
izvršni producent: Farooq Chaudhry
tehnički menadžer: Tina Fagan
menadžer produkcije: Rich Fagan
menadžer scene: Samuel Collier
inženjer rasvete: Zak Macro
inženjer zvuka: Phil Wood
menadžer gostovanja: Mashitah Omar
direktori proba: Azusa Seyama
trajanje: 80’
premijera: Stuttgart, 2019
koprodukcija: Théâtre de Namur – Centre Scénique, CENTRAL – Centre Culturel de La Louvière, Festival d’Avignon, Théâtre de la Ville – Paris, Sadler’s Wells London, La Comédie de Clermont-Ferrand – scène nationale, COLOURS International Dance Festival 2019 – Stuttgart, Attiki Cultural Society - Athens, Greece
Iz noći u noć sanjam isti san: mlad sam, besmrtan, sa sekirom u ruci. Mlad čovek ne može da zamisli starca u kog će se pretvoriti.
Približavajući se kraju igračke karijere, pronašao sam novi način da igram. A to je da igram svoje ideje kroz tela drugih igrača, uključujući starije igrače koji nose svoju prošlost i složena emocionalna iskustva u sebi. Ono što ostaje nepromenjeno, jeste moja strast otkrivanja starih i novih mitova u kontekstu našeg vremena.
Akram Khan
Istina je bila ogledalo u rukama Boga. Pala je, i polomila se u paramparčad. Svako je uzeo po jedan komad, zurio u njega i mislio da poseduje istinu.
Rumi
„Nadmudrivanje đavola“ je delo inspirisano fragmentima 12 slomljenih glinenih ploča koje zajedno čine jedno od najstarijih velikih književnih dela, drevni sumerski Ep o Gilgamešu. Novi komad Akrama Kana otelotvoruje nasilno poglavlje u životu mladog Gilgameša, koga se Gilgameš priseća i tumači u poznim godinama, pred smrt. To je priča o Gilgamešovom pokušaju pripitomljavanja, a zatim i prijateljstvu sa divljim čovekom Enkiduom, njihovom putovanju u prostranu kedrovu šumu, dom divljih bića i duhova, i ubijanju njenog čuvara Humbabe. Ispunjen snagom i ponosom, mladi Gilgameš odlučuje da potvrdi svoju slavu i utvrdi grad Uruk kao sopstveni spomenik. Međutim, ubistvo Humbabe, uništenje šume i njenih životinja je razljutilo bogove, i oni kažnjavaju mladog kralja uzimanjem života njegovom voljenom Enkiduu. Suočen sa istinom i tugom zbog ljudske smrtnosti, Gilgameš ulazi u istoriju, da bi postao fragment među slomljenim ostacima ljudske kulture i sećanja. „Nadmudrivanje đavola“ je mit za sva vremena, u našem vremenu. Sve počinje oko stola, sa slikom „Poslednje večere“. Ili je počelo sa umetničkim osvrtom australijske umetnice Suzane Vajt na kultnu da Vinčijevu sliku, delom koje je nazvala „Prva večera“, i na kojem su prikazane žene različitih kultura okupljene za stolom. Njena namera je bila da ospori pretpostavke patrijarhalne religije. Još kao učenik, Kan je video „Prvu večeru“ na fotografiji. Raznolikost prikazanih tela i kultura je na njega ostavila snažan utisak. Način na koji pripovedamo mitove je važan: naši sistemi vrednosti i naši oblici moći su definisani pitanjem ko sedi za stolom. U centru scenskog dizajna predstave, koju potpisuje Tom Skat, je velika, crna drvena kutija; ona predstavlja sto, ali i grobnicu – prvu i poslednju večeru. Ona je i mesto susreta i spomenik, a nalazi se među stotinama fragmenata i ostataka koji predstavljaju ruševine ljudske kulture i pustošenje prirode. Ideja o prvoj večeri nas vodi u priču o poreklu jedne od prvih ‘civilizacija’ – o drevnoj Sumeriji– zabeležene u Epu o Gilgamešu pre oko 4000 godina. Gilgameš je možda bio istorijski kralj Uruka u Južnoj Mesopotamiji. Njegova vladavina se podudara sa usponom gradova velikih zidina, slojevitom urbanom kulturom, robovlasništvom, ratovanjem, književnošću i stvaranjem istorijskih zapisa. Njegova kultura je bila patrijarhalna i hijerarhijska; njegovi bogovi su uzeli ljudski oblik i smatralo se da su stvorili ljudsku vrstu – kao i glinene ploče na kojima su pisari beležili njegova večna dela. Ali ljudi, kao i glinene ploče, kao i veliki grad Uruk i sumerska civilizacija, padnu i slome se. Među fragmentima Epa iskopanih u Iraku 2011. godine, nalazila se glinena krhotina koja je sadržala 20 nepoznatih rečenica sa Ploče V. One opisuju Gilgamešovu zapanjenost prirodnom raznovršnošću, obiljem velike kedrove šume, i sramotu Enkidua jer je od nje napravio pustoš. Ovo je u stvari, prvi ekološki vapaj sveta. „Nadmudrivanje đavola“ je podjednako sećanje i priznanje, mozaik sklopljen u mraku koji sadrži priču o onome što smo nekada bili, i što možemo da postanemo ponovo.
Akram Kan je jedan od najslavnijih i najcenjenijih umetnika današnjice. Tokom prethodnih 19 godina, ovaj koreograf je kreirao značajan opus za britansku i inostranu scenu. Njegova reputacija rasla je sa uspehom maštovitih, pristupačnih, a relevantnih produkcija, kao što su: “Until the Lions“, “Kaash“, “DESH“, “iTMOi (u Igorovim mislima)“, “Bahok “, “Vertikalni put“, “Gnosis“ ili “nula stepeni“. Kao instinktivan i prirodan saradnik, Kan je bio magnet za vrhunske svetske umetnike drugih kultura i disciplina. Tako je nizao uspehe deleći svoje ideje, kreacije, ali i scenu sa Nacionalnim baletom Kine, glumicom Žilijet Binoš, balerinom Silvi Gilem, koreografima i igračima poput Sidija Larbija Šerkauija i Izraela Galvana, pevačice Kajli Minog, vizuelnim umetnicima kao što su Aniš Kapur, Entoni Gormli i Tim Jip, piscem Hanifom Kurejšijem i kompozitorima Stivom Rajhom, Nitinom Sohnijem, Džoslin Puk i Benom Frostom. Kanov rad sadrži izuzetnu pokretačku snagu, dok se njegovo inteligentno i vešto pripovedanje potpuno intimnog i epskog karaktera, odvija bez vidljivog napora. Časopis Financial Times ga opisuje kao umetnika koji “govori izuzetno o izuzetnim stvarima“, navodeći da je kreacija dela ceremonije otvaranja Olimpijskih igara u Londonu (2012.), samo jedan u nizu sjajnih trenutaka njegove karijere, kakvi su zavredeli jednoglasno priznanje. Kao koreograf, Kan je razvio blisku saradnju sa Engleskim nacionalnim baletom i umetničkom direktorkom ove trupe, Tamarom Roho. Tako je nastao kratki komad “Prašina”, koji je učinio da ga pozovu da kreira svoju verziju čuvenog romantičnog baleta “Žizela”, kojom je još jednom osvojio publiku i kritiku. Kan je dobitnik mnogih nagrada, uključujući i Nagradu Lorens Olivije, njujoršku Besi nagradu, ISPA Nagradu za izuzetnog umetnika (Međunarodna asocijacija scenskih umetnosti), Fred i Adel Aster nagradu, Nagradu Herald Arhangel festivala u Edinburgu, South Bank Sky Arts nagradu i ukupno osam nagrada Nacionalnog kruga kritike za umetničku igru u Britaniji. Dobitnik je i MBE nagrade za doprinos igri, nosilac počasnih diploma nekoliko univerziteta, i stalni saradnik teatra Sadlers Vels iz Londona. Autor je poruke za Svetski dan igre za 2009. godinu, ispred WDA ITI UNESCO.
Sa „Nadmudrivanjem đavola”, Akram Kan utvrđuje svoj estetski i politički zaokret.
© Le Monde
Majstorsko delo, inspirisano mitom o Gilgamešu. Predstava izuzetne dubine čiji snažni eho odzvanja savremenošću. Između meteža i magije, na publiku se moćno prenose pouke… izvrstan pripovedač, vođa – kroz proces zahtevnog rituala, Kan priziva sve da izazovu razornog Đavola, skrivenog u najmračnijim delovima ljudskog bića.
© La Croix
